○•◘Milanski♣edikt◘•○

15:57


Милански едикт је законски акт који су донели цареви Константин Велики и Лициније, а којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћана које је трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано313. године. Њимехришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју веру а да за то не сносе никакве последице.
Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала Цркви. У њему се, између осталог, каже:
 „Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу. Данас смо, дакле донели спасононосну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставовм, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту. Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.[6]Миланским едиктом из 313. године, Константин је зауставио прогоне хришћана и са отвореним симпатијама фаворизовао хришћанство, и њену Цркву као доминантнију верску силу, у оквиру Римског царства, осмислио је и повезао са Империјом. „Наравно, требало је да прође неколико деценија и тек око 380. године, под царем Теодосијем Великим, хришћанство је постало и државна религија Римског царства.“ Тиме се политичка и друштвена позиција Цркве с краја 4. века радикално променила. Црква је постала службени орган Империје уско повезан са царском администрацијом и политичком влашћу.

Константин је заслужан и што је хришћанство установио, не као свеукупно победничку силу, већ као једну, мада значајну, међу многим другим опцијама. Ово прилагођавање био је оштроуман чин, јер су њиме не само признате неизбежне и у основи непомирљиве разлике између кључних чланова популације у Царству, већ су и предузети први кораци да се оне измешају кроз стварање услова за мирољубиву коегзистенцију.





You Might Also Like

0 коментара